Psi iz Srbije izuzetno su cenjeni u svetu. Na mapi svetske kinologije naši psi prisutni su u Severnoj i Južnoj Americi, Aziji, Africi, kao i brojnim evropskim zemljama. To je rezultat za ponos i potvrda kvaliteta rada domaćih odgajivača.
Analizirajući domete srpske kinologije u 2016. godini, ovo naglašava generalni sekretar Kinološkog Saveza Srbije Mahmud al Dagistani. U razgovoru za naš magazin, podseća da su srpski psi traženi u inostranstvu i da njihovi vlasnici postižu uspehe na tamošnjim kinološkim manifestacijama. Putevi domaćih pasa ucrtani su na gotovo svim kontinentima.
– Rotvajleri iz Srbije najviše idu u Južnu Ameriku i Istočnu Aziju. Egipat je država koja je poslednjih godina česta destinacija za naše pse. Ova afrička zemlja osim za rotvajlere zainteresovana je i za nemačke ovčare, posebno dugodlake. Ovi psi nekad su diskvalifikovani na izložbama, ali pošto su u međuvremenu zvanično priznati kao rasa, interesovanje za njih je probuđeno. Reč je o impozantnim i veoma lepim psima, koji su tamo veoma rado viđeni – objašnjava Dagistani.
Kojim putanjama psi domaćih odgajivača odlaze u svet?
Na mapi prisutnosti naših pasa naglašeni su Severna Amerika, Indonezija i Kina. U Evropu, primera radi, odlazi dosta dobermana. Tamo vlada veliko interesovanje za tzv. lepim psima, kojih ni sami nemamo mnogo, ali uspešno ih izvozimo. Među ovim rasama je foksterijer, erdelterijer, keri blu terijer, bišon frize… Na ceni su i naše velike pudle, čiji broj iz godine u godinu raste. Egipat je, pomenimo, zemlja u kojoj je kinologoja u povoju i u kojoj je sasvim neočekivano treća rasa po brojnosti – haski. Tamošnji odgajivači kažu da se, iako polarni psi, haski brzo adaptiraju na afričku klimu. Već druga ili treća generacija ovih pasa sasvim dobro se snalazi u ekstremnim klimatskim uslovima. U Egiptu raste i interesovanje za lovačke pse, što je takođe šansa za naše odgajivače. Drago mi je što se naši psi prodaju u svetu, jer je to put uspešnog razvoja kinologije.
Kako ocenjujete ovogodišnje domete domaće kinologije?
Približno smo na istom nivou kao i prošle godine. Činjenica da nema pada broja pasa na izložbama i njihovog kvaliteta −- ohrabruje. Tokom prve polovine godine imali smo vrlo uspele izložbe. Tokom leta opao je broj izlagača na pojedinim manifestacijama, ali sve ukazuje da će godina u proseku biti na nivou 2015. Pojedine izložbe su iz nepoznatih razloga otkazane. Primetno je da pojedina društva insistiraju da njihove manifestacije uđu u kalendar, da bi ih kasnije otkazali. To više nećemo tolerisati, budući da zauzimaju termine u kojima bi neko drugi održao izložbu.
Kakav utisak ste poneli o kvalitetu pasa koji su mogli da se vide na ovogodišnjim manifestacijama?
Imamo izuzetne pse, a naši odgajivači su vrlo posvećeni, uprkos teškoj materijalnoj situaciji i drugim problemima koji ih muče. Uzmimo za primer Francusku, ogromnu zemlju s velikim brojem pasa, ali veoma lošeg kvaliteta. Tu smo mi u velikoj prednosti.
Šta je to što mlade u Srbiji povezuje s kinologijom?
Posebno raduje veoma uspešan kadar mladih kinologa, koji redovno posećuje izložbe. To je u svetu retkost. Trudimo se da se popularišemo gde god je to moguće. Trudimo se da mlade što više uključimo u izložbe. Akcija „Dete i pas“ okuplja veliki broj mladih ljubitelja pasa, koje želimo da animiramo i trajno privežemo za kinološke manifestacije. Oni su naša budućnost. U prilog tome su i niske cene prijava za izložbe koje pogoduju širenju kruga izložbi. Učešće na izložbama dostupno je gotovo svakom odgajivaču ili vlasniku pasa. Prijave za izložbu u Evropi su oko 50 evra, dok su kod nas tri puta jeftinije. Beogradski CACIB je vrhunska izložba, s kakvom mogu da se porede samo najveći svetski kinološki događaji.
Poklanjamo li dovoljno pažnje školovanju kinoloških sudija?
Njihov broj raste. U pogledu polaganja ispita veoma smo liberalni, jer dozvoljavamo kandidatima da svake godine polažu ispit iz jedne grupe. Izuzetak su druga i deveta FCI grupa, koje se polažu posle dve godine. Mnogi imaju primedbe na broj sudija i liberalnu proceduru. Na Zapadu je sistem postajanja sudija mnogo konzervativniji i sporiji. Mi, međutim, radimo po FCI pravilniku i ne kršimo nikakve propise. Ne vidimo zašto bismo sprečavali ljude da budu kinološke sudije. Mnogi to žele isključivo iz ljubavi prema psima i svog ličnog obrazovanja. Imamo kvalitetne sudije, od kojih su mnogi mladi i izuzetno kvalitetni. Gotovo da nema nedelje da ne potpišem desetak odlazaka na suđenje u inostrantvo.
Ima li porasta kinoloških društava u Srbiji?
Njihov broj je u kontinuiranom porastu. Imamo više od 180 kinoloških društava u Srbiji. Gotovo da nema grada u Srbiji bez kinološkog društva. Neka rade ozbiljnije, neka manje ozbiljno, ali nama je najvažnije da se kinologija širi. KSS nastoji da svima pomogne, da im pruži sve što je moguće i sa svima zaista lepo sarađujemo.
Možemo li očekivati ukidanje obaveze primanja titar antitela na besnilo za pse koji dolaze iz inostranstva?
Stvari se pomeraju nabolje. Taj problem nam zadaje veliku glavobolju već godinama, ali optimisti smo. U Ministarstvu poljoprivrede postoji snažna volja da se istraje, a i Kinološki savez Srbije daje svoj maksimum kako bi se skinuo ovaj kamen oko vrata domaćih kinologa. Odgajivači više zaista ne znaju kako da izvezu psa u EU, pa čak ni kako da otputuju sa svojim ljubimcem u neku od evropskih zemalja. Time su onemogućeni i da učestvuju na tamošnjim izložbama, što je veliki hendikep. Problem je posebno izražen prilikom dolaska stranih izlagača kod nas. Ako odgajivača put vodi, primera radi, preko Hrvatske, njeni carinici ga neće pustiti, jer navodno dolazi iz zemlje zaražene besnilom. Strani izlagač nema titer antitela niti mu je tokom boravka u Srbiji palo na pamet da ih potraži, jer jednostavno zna da mu nigde nisu potrebna. Ukoliko Ministarstvo poljoprivrede pripremi dobar projekat i uspe da ga odbrani pred organima EU u Briselu, smatram da će ova barijera pasti već za nekoliko meseci, najviše pola godine.
Šta bi ukidanje ovih ograničenja značilo za domaću kinologiju?
Nestao bi najveći problem koji nas muči. Vrata Evrope bila bi potpuno otvorena našim odgajivačima, a i mi bismo bili dostupni svim strancima koji žele da učestvuju na domaćim manifestacijama. Prolaz preko Mađarske i Hrvatske, prirodnog pravca ulaska evropskih kinologa u Srbiju, bio bi slobodan. Praksa pokazuje da su Mađari uprkos zabranama imali kakvo-tako razumevanje za naš problem, ali i da su Hrvati posebno kruti po ovom pitanju. Bilo je slučajeva oduzimanja pasa u Zapadnoj Evropi, njihovog smeštanja u karantin, pa čak i prisilnog udomljavanja. Ukidanje ovih barijera posebno će pogodovati našim odgajivačima koji žele da prodaju pse u Evropi, gde za našim štencima vlada veliko interesovanje.
Moći ćemo da računamo na veći broj stranih izlagača?
Apsolutno. Do sada smo oskudevali u stranim izlagačima. U Hrvatskoj na jednoj izložbi od 1.000 pasa, kakva je zagrebačka, i do 700 stigne iz inostranstva. Kod nas je potpuno suprotno, jer i 90 odsto čine domaći izlagači. Mene to, međutim, raduje, jer bez pasa naših odgajivača nema snažne kinologije. Istini za volju, određeni pad prisutan je i kod nas, mada imamo mnogo veći broj izložbi nego ranije. U celoj Jugolsaviji bilo je održavano osam, najviše devet izložbi godišnje. U Srbiji danas imamo 28 samo međunarodnih izložbi. Naruku nam ne ide loša materijalna situacija. Svako učešće na izložbi vlasnika psa košta najmanje 100 evra. Naša politika zato je bila da se što veći broj izložbi održava u što većem broju gradova.